Istorija Kenda
Kendo je japanska borilačka veština nastala iz kenjutsua, drevne japanske veštine mačevanja. Još od dvanaestog veka u Japanu se mačevanje treniralo i usavršavalo u nekoliko desetina škola, budući da je srednjevekovni Japan bio poprište viševekovnih ratova. Svaka od ovih škola je imala svoje specifičnosti, mada je za sve njih zajednički jak uticaj zen budizma. Ideal za kojim se išlo je bio potpuno stapanje čoveka i mača u jedno i instinktivno reagovanje, koje dovodi do toga da telo i um deluju kao jedno.
Moderni kendo se razvio početkom osamnaestog veka, kada je u Japanu nastao period relativnog mira, i kada samurajska klasa počinje da gubi na važnosti. Tada majstor Nakaniši uvodi u upotrebu mač za vežbanje napravljen od bambusa, ili šinai, koji je bio daleko lakši i bezbedniji za upotrebu od drvenog mača, ili bokena, koji tokom treninga nije bio mnogo manje opasan od katane. Osim toga, Nakaniši u upotrebu uvodi i zaštitnu opremu za telo, ruke i glavu, i time omogućava da se trening vodi punom snagom bez bojazni od težih povreda. Tada kendo počinje da poprima oblik u kojem ga i danas pozajemo.
Oprema za kendo se sastoji iz štitnika za telo, zaštitnih rukavica i karakterističnog šlema sa rešetkom i štitnicima za vrat i ramena. Ispod ovoga se nosi jakna, koja je obično bojena indigom, i hakama – japanske široke pantalone. Ljudi koji treniraju kendo, ili kendoke, sa posebnom pažnjom se brinu o svojoj opremi, i smatra se jako nepristojnim dirati nečiju opremu bez odobrenja vlasnika. Ovo se posebno odnosi na šinai, prema kojem se kendoke odnose sa posebnom pažnjom i poštovanjem. Puna oprema za kendo je relativno teška, tako da treninzi pod punom opremom umeju da budu prilično naporni.
Pravila kendoa su relativno jednostavna. Potrebno je zadati protivniku udarac u jedan od određenih delova tela – glavu, telo ili ruke. Račuaju se samo oni udarci koji su zadati gornjom trećinom šinaija. Međutim, u kendou, za razliku od evropskog mačevanja, udarac treba ne samo da bude tehnički ispravno izveden, već je neophodno prilikom udarca ispustiti i krik ili kiai, i u isto vreme naglasiti pogodak udaranjem nogom u pod. Samo ukoliko su sva tri elementa ispoštovana dobija se poen ili ipon. Borba traje dok neki od takmičara ne skupi dva ipona, a najduže 5 minuta. Ukoliko u toku borbe oba takmičara imaju isti broj poena, borba se nastavlja još tri minuta. Smatra se da se danas u svetu oko osam miliona ljudi bavi kendoom, od toga sedam miliona u Japanu.
